home page

Vekovima je Evropa bila poprište čestih i krvavih ratova: između 1870. i 1945. godine Francuska i Nemačka su se tri puta sukobljavale uz ogromne ljudske žrtve. Brojni evropski lideri bili su uvereni da je ekonomsko i političko ujedinjenje jedini način da se osigura trajni mir između njihovih zemalja. Francuski ministar spoljnih poslova Robert Šuman je 1950. godine predložio ujedinjenje industrija za proizvodnju uglja i čelika u zapadnoj Evropi. Godinu dana kasnije osnovana je Evropska zajednica za ugalj i čelik (European Coal and Steel Community) (ECSC). Ova zajednica je imala šest osnivača: Belgija, Savezna Republika Nemačka, Luksemburg, Francuska, Italija i Holandija. Moć donošenja odluka o pitanjima industrija za proizvodnju uglja i čelika u ovim zemljama prešla je u ruke nezavisnog, nadnacionalnog tela pod nazivom «Visoka uprava». Žan Mone je bio prvi predsednik ovog tela.

ECSCje pokazala takav uspeh da je nakon nekoliko godina ovih šest zemalja odlučilo da napravi korak dalje i da integriše i druge sektore privrede. Oni su 1957. godine potpisali Rimski ugovor kojim je uspostavljena Evropska zajednica za atomsku energiju (EURATOM) i Evropska ekonomska zajednica (EEZ). Ovim ugovorom države članice su počele da uklanjaju trgovačke barijere i da formiraju tzv. zajedničko tržište.

Tri evropske zajednice su 1967. godine ujedinjene, i od tada postoji jedna Komisija i jedno Veće ministara, kao i Evropski parlament.

Prvobitno su članovi Evropskog parlamenta birani iz reda parlamentaraca država članica, ali se od 1979. godine organizuju neposredni izbori koji pružaju mogućnost građanima država članica da glasaju za svoje kandidate. Ovi izbori se održavaju svake pete godine.

Ugovor iz Mastrihta je 1992. godine uveo nove oblike saradnje između vlada država članica, na primer u vezi sa pitanjima odbrane ili u oblasti pravosuđa i unutrašnjih poslova. Dodajući ovu međudržavnu saradnju već postojećem sistemu “Zajednice”, Ugovorom iz Mastrihta stvorena je Evropska unija (EU).

Ekonomska i politička integracija između država članica EU-a znači da ove zemlje moraju doneti zajedničke odluke o brojnim pitanjima. One su morale da razviju zajedničku politiku u mnogim poljima – od poljoprivrede do kulture, od potrošačke politike do konkurencije, od pitanja zaštite okoline i izvora energije do transporta i trgovine. Na samom početku, fokus je bio usmeren na zajedničku ekonomsku politiku kada je reč o uglju i čeliku i na agrarnu politiku. Druge politike su donošene vremenom i u skadu sa konkretnom potrebom.

Neki ključni ciljevi politike izmenjeni su u svetlu novih okolnosti. Na primer, cilj agrarne politike nije više da se što je moguće jeftinije proizvede što više prehrambenih proizvoda. Danas je cilj pomoći poljoprivrednim proizvođačima da koriste metode kojima će uzgajati zdravu i visokokvalitetnu hranu i koje će štititi okolinu od zagađenja. Pitanje zaštite okoline danas je deo svih politika koje donosi Evropska unija.

Odnosi EU sa ostatkom sveta, takođe su postali veoma značajni – Unija pregovara o glavnim trgovačkim i sporazumima o pružanju pomoći drugim zemljama i razvija Zajedničke spoljne i sigurnosne politike (CFSP).

Prošlo je dosta vremena dok su države članice uspele da uklone sve trgovačke barijere i zamene sopstveno "zajedničko tržište " za istinski jedinstveno tržište na kojem roba, usluge, ljudi i kapital mogu slobodno da se kreću. I pored toga što još uvek postoje neke oblasti u kojima se mora uraditi nedovršeni posao kao što je na primer stvaranje jedinstvenog tržišta finansijskih usluga, Jedinstveno tržište je zvaničnno formirano krajem 1992. godine.

Tokom 90-ih godina prošlog veka ljudima je postalo veoma lako da se kreću širom Evrope s obzirom na to da su pasoši i carinske kontrole ukinute na gotovo svim unutrašnjim granicama Unije. Jedna od posledica je veća mobilnost građana Evropske unije. Na primer, od 1987. godine više od milion mladih Evropljana studiralo je u inostranstvu zahvaljujući podršci EU-a.

Još 1992. godine Evropska unija je donela odluku o formiranju Ekonomske i monetarne unije (EMU), koja je uključivala i uvođenje zajedničke evropske valute pod upravom Evropske centralne banke. Jedinstvena valuta – evro – postala je realnost 1. januara 2002. godine kada su novčanice i kovanice evra zamenile nacionalne valute u dvanaest od petnaest država članica: Belgija, Nemačka, Grčka, Španija, Francuska, Irska, Italija, Luksemburg, Holandija, Austrija, Portugal i Finska.

Slovenija je 1. januara 2007. godine, postala prva od deset zemalja koje su se pridružile Uniji 2004. godine, koja je počela da koristi evro. Kako bi ovo ostvarila, morala je da ispuni zahtevne finansijske i ekonomske kriterijume.

Evropska unija je “porasla” kroz uspešan prijem novih članica. U početku, kada je 1951. godine osnovana Evropska zajednica uglja i čelika, Unija je bila sastavljena od šest zemalja – Belgija, Nemačka, Francuska, Italija, Luksemburg i Holandija. Potom je usledilo šest uspešnih proširivanja:

• 1973. - Danska, Irska i Velika Britanija
  
• 1981. - Grčka
  
• 1986. - Španija i Portugalija
  
• 1995. - Austrija, Finska i Švedska
  
• 2004. – Češka Republika, Estonija, Kipar, Latvija, Litvanija, Mađarska, Malta, Poljska, Slovačka i Slovenija.
  
• 2007. – Bugarska i Rumunija

Bugarska i Rumunija su pristupile Uniji 2007. godine, dok su Hrvatska i Turska počele pregovore o članstvu 2005. godine.

Danas Unija ima 480 miliona građana i 27 država članica.

Na Evropsku uniju otpada 20% svetske trgovine i 25% svetskog bruto proizvoda. Unija, takođe, pruža 55% ukupne svetske razvojne pomoći.

Kako bi se osigurao nastavak delotvornog funkcionisanja i nakon proširivanja, Uniji je bio potreban jednostavniji sistem donošenja odluka. Zbog toga su Ugovorom iz Nice uspostavljena nova pravila koja su se odnosila na veličinu institucija EU i način na koji one treba da rade. Ovaj ugovor je stupio na snagu februara 2003. godine.